НАШЕ ПОСЕТЕ
ТОМИСЛАВ БАНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК САВЕЗА САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА БЕОГРАДА
УЛОГА СИНДИКАТА ЈЕ ЗАШТИТА
ЕЛЕМЕНТАРНИХ ПРАВА РАДНИКА
М. Симић
Савез самосталних синдиката Београда је организован на гранском и територијалном принципу са шеснаест самосталниих синдиката грана и делатности и седамнаест повереништава градских општина. Ове године се навршава 114 година од његовог оснивања као Београдског радничког друштва, које су власти потврдиле 22. марта 1901. године. Тада су установљени и основни циљеви синдикалне борбе, који су и данас актуелни: веће зараде запослених, регулисање радног времена и бољи услови рада. На почетку двадесет и првог века запослени су изложени експлоатацији, отказима, социјалној несигурности и тешким условима рада који доводе до професионалних обољења и тешких, па и најтежих, повреда на радном месту. „Улога синдиката одувек је била и остала заштита елементарних права радника, а безбедност и здравље на раду су увек у приоритету, јер људски животје највреднији и нема цену“ – истакао је господин Томислав Бановић, председник Савеза самосталних синдиката Београда.
Савез самосталних синдиката Београда
Поводом Првог маја, међународног празника рада, али и поводом 22. марта, Дана Савеза самосталних синдиката Београда и 28. априла, Дана сећања на све оне који су на својим радним местима погинули или оболели од неке професионалне болести, а у циљу тражења могућности за побољшања услова рада и унапређивања укупне безбедности и здравља на раду, посетили смо Савез самосталних синдиката Београда и са председником Томиславом Бановићем разговарали о улози синдиката у заштити елементарних права радника, пре свега, о условима рада, о процени ризика на радном месту и у радној околини, примени мера и средстава заштите у циљу безбедности и здравља на раду.
Наше читаоце подсећамо да је на радничком збору 1901. године, дакле пре 114 година, донета Одлука о оснивању Београдског радничког друштва, коју су власти потврдиле 22. марта 1901. године, па је тај дан установљен као Дан синдиката Београда. У Правилима је записано да су задаци Друштва: борба за радничка права, уређење појединих питања из радничког живота, као и послови на умном и моралном унапређењу чланства, затим оснивање читаоница, књижница и организовање културно – забавног живота. „Крајем 19. и почетком 20. века у Београду су занатлије и радници, запослени у задругама, радионицама и првим фабрикама, били изложени експлоатацији која се тешко подносила. Отуда су тадашња културна и потпорна удружења постепено прерастала у организације са синдикалним карактеристикама. Оне су за циљ имале борбу за веће зараде, регулисање радног времена и боље услове рада“ – истакао јена почетку разговора господин Томислав Бановић, председник Савеза самосталних синдиката Баограда.
Већ 1902. године формирано је осам синдикалних савеза и покренуте су Радничке новине. Све је то утицало и на синдикално организовање у већим местима у Србији.
У мају 1902. године основан је Централни одбор, као руководећи форум у Београду, а 1903. године конституисан је и Раднички савез као јединствен синдикални покрет који је потом обухватио целу Србију. Под његовим снажним утицајем у августу 1903. године дошло је до одржавања Првог Конгреса Радничког савеза у згради данашњег биоскопа ''Балкан'' и обједињавања 33 радничке организације из целе Србије.
Већ 1904. године Раднички савез Србије постао је члан Међународне синдикалне централе у Амстердаму. Тако су се створили услови за синдикално организовање и деловање по узору на синдикате у развијеним европским земљама тог времена, а борба синдиката постаје ефикаснија.
У периоду до Првог светског рата дошло је до убрзаног развитка и свестраног деловања Синдиката у целој земљи, у чему је Београдска организација одиграла значајну улогу. Од посебне је важности што се тадашњи синдикат изборио за доношење и установљење радничког законодавства.
Од стварања Југославије, од Конгреса уједињења 1919. године, Синдикат је деловао на знатно ширем простору, али у све тежим условима. Било је честих забрана рада, полицијских прогона, унутрашњих подела под утицајем политичких странака – успостављене су диктатуре режима и сл.
После Другог светског рата уследио је рад Синдиката у новом систему социјализма, обнове и изградње порушене земље, планске привреде, самоуправљања – све до деловања у вишестраначком друштву.
Синдикат се борио за побољшање материјалног и друштвеног положаја свог чланства, али резултати су зависили од ширих друштвених околности и положаја Синдиката у политичком систему, који је био под доминантним утицајем владајуће партије.
Од 1990. године Синдикат Београда је постао Савез самосталних синдиката Београда, који делује као добровољна, самостална и интересна организација у условима политичког и синдикалног плурализма.
Целокупна синдикална прошлост јасно указује да је потреба за синдикалним организовањем постојала и да је актуелна и данас. „После 5. октобра 2000. године дошло је до консолидовања Савеза самосталних синдиката Србије и Београда. Уз одређене организационе и кадровске промене и активно деловање у условима демократских промена, транзиције и приватизације, пре свега на заштити интереса и права чланства и запослених, Савез самосталних синдиката је постао најмасовнија синдикална централа која је доказала своју репрезентативност, постала уважен социјални партнер у односу на послодавце и органе власти и као таква призната је у међународним асоцијацијама синдиката“ – истакао је господин Томислав Бановић.
Стручни часопис за заштиту на раду, заштиту од пожара и заштиту животне средине „Заштита у пракси“ се већ 22 године бори за остварење циљева за које се Синдикат бори преко сто година, па нас у том смислу треба сматрати за партнера, поготову што не припадамо ниједној политичкој партији, ни позицији, ни опозицији. Ми смо увек на страни запослених. Ви сте однедавно на овој дужности, па Вас молимо да нам за почетак кажете како је организован Савез самосталних синдиката Београда, која је његова најважнија функција и који су приоритетни циљеви.
Иако је данас време тешко у нашој земљи, као и у земљама у окружењу, а и шире, Синдикат се неће одрећи своје идеологије, изворних принципа синдикализма и програмских циљева, настављајући борбу за достојанственији и праведнији живот запослених, јер Синдикат је управо и настао онда када је било тешко, када је требало штитити елементарна права запослених, али, пре свега, здравље и живот запослених. Започете реформе, економска криза, реструктурирање, стечајеви, ликвидације предузећа, довели су до масовног отпуштања радника без адекватних и праведних социјалних програма и новог запошљавања. Недограђеност институција правне државе и неефикасност правног система утицале су на слабу заштиту појединачних и колективних права чланства и свих запослених. Јасно је да је у свим тим дешавањима Синдикат имао значајну улогу и борио се за заштиту права и интереса чланства и њиховог материјално – социјалног положаја у мери у којој је то било могуће путем дијалога и свим другим средствима синдикалне борбе – протестима и штрајковима.
Савез самосталних синдиката Београда је организован на гранском и територијалном принципу. Приоритетни задаци су нам заштита материјалног положаја запослених, побољшање услова рада, збрињавање вишка запослених, синдикална заштита и све друго што је у интересу унапређивања рада и резултата рада, економске сигурности запослених и безбедности и здравља на раду.
Прве радничке организације са синдикалним карактеристикама имале су за циљ борбу за веће зараде, регулисање радног времена и стварање бољих услова рада. Којим средствима су се они борили за остварење тих циљева?
Па то је једна вечита борба између запослених и послодавца и у прошлости то је водило у протесте и штрајкове. Не кажем да је на тај начин решаван проблем, али је послодавац на тај начин „присиљаван“ да више размишља о захтевима запослених. Нормално, послодавци су најчешће користили своју економску и политичку моћ, па штрајкови нису доносили бог зна каква повољнија решења. Просто је невероватно, али и тада су се међу радницима појављивали они „домаћи издајници“ или штрајкбрехери, који су радничким удружењима или синдикатима наносили велике штете. За остварење својих циљева Синдикат мора да буде јединствен и да има јасне и прецизне захтеве. А пракса је много пута показала да је дијалог између Синдиката (представника запослених), послодавца и органа власти најбољи пут до остварења циљева.
Којим средствима се данас бори Синдикат за остварење својих циљева?
Сви међуљудски сукоби најбоље се решавају договором. Највећа тековина демократије је да решавате проблем са партнером уз пуно узајамно уважавање, добре воље и преговарачке вештине као јединог оружја за остварење својих циљева.
Штрајк је био и остао као вид радничке и синдикалне борбе и он припада групи неотуђивих људских права, али у савременом свету он је и последње средство борбе за остварење радничких права. Право на штрајк је регулисано законом и заштићено свим релевантним међународним документима којима се штите и регулишу радна, економска и социјална права, али остваривање права на штрајк је различито у појединим земљама и зависи од реалног степена развоја демократије и људских права. У нашој земљи право на штрајк је регулисано законом уз обезбеђење минимума рада, али пракса је много пута показала да је штрајк делотворнији као претња него и сама реализација. Сасвим је сигурно да је најбоље пре штрајка искористити све демократске и цивилизацијске тековине, које се заснивају на моралним принципима, за остварење синдикалних циљева.
Сигурно је да су колективни уговори најјаче средство у уређивању односа између послодаваца и запослених, како код послодавца, тако и на нивоу грана – делатности.Улога Синдиката је врло битна и Синдикат мора да дефинише преговарачку платформу и у склопу ње посебно минимум питања која треба заједнички регулисати на одређеном нивоу и основне захтеве од којих се не може одустати у заштити материјалног положаја запослених, побољшању услова рада, збрињавању вишка запослених, синдикалној заштити и др.У наредном периоду Синдикат Београда ће инсистирати на успостављању суштинског социјалног дијалога између Синдиката, послодаваца и органа власти, како на нивоу Републике, тако и на нивоу Града Београда и локалних самоуправа, јер се једино на тај начин могу заштитити елементарна права запослених и чланства и обезбедити социјални мир.
Савез самосталних синдиката Београда делује и у области радно-правне заштите и у том смислу је свој рад организовао по секторима и то: Кабинетски сектор, Сектор за радно-правну заштиту и колективно преговарање и Правни сектор заједничких служби. Сектор за радно-правну заштиту је пружио правну помоћ 96% члановима Синдиката који су се обратили и којима је та помоћ била потребна.
У плану је израда синдикалне карте помоћу којих ће чланови Синдиката моћи да остварују одређене повластице у одређеним дисконтима или већим маркетима, затим по питању коришћења одмора и рекреације и сл.
Ако је држава легализовала штрајк са минимумом рада, да ли је на тај начин избегла социјални дијалог?
Сасвим је сигурно да држава на овај начин нити је избегла, нити је желела да избегне социјални дијалог, који остаје и даље као најјаче средство синдикалне борбе. Социјални дијалог је и настао као резултат дуготрајног кретања од индустријских конфликата ка индустријском и социјалном миру у коме су актери синдикати, послодавци и органи државе. Конфликти из прошлости, који су наносили велике штете и који су се одвијали и уз учешће полицијских и судских снага, замењени су цивилизацијским изношењем аргумената и решавањем проблема за столом. Штрајкови са обезбеђењем минимума рада и даље дају шансу дијалогу. Социјални дијалог је настао баш из уверења да синдикати, послодавци и држава нису противници, већ социјални партнери, који заједнички граде праксу демократских односа и долазе до сазнања да је то њихов заједнички интерес, јер у тој борби нема победника и побеђених. Свакако да то најбоље илуструју примери из области безбедности и здравља на раду где се побољшањем услова рада и применом мера и средстава заштите омогућује раднику да ради без повреда и не одлази на боловање, да ради више и боље, што је интерес и послодавца и државе.
Ми имамо добру сарадњу са инспекцијом и често заједно обилазимо градилишта и друга предузећа, где су нарочито присутни ризици на радном месту, и заједнички процењујемо степен заштите на раду. Нормално, никада не треба заборавити да је превентива најбољи облик заштите. У том смислу Синдикат се бори за унапређење безбедности и здравља на раду. Синдикат користи искуства својих колега из европских земаља, где се показало да су колективни уговори и колективно преговарање дали најбоље резултате.
Штрајк је последње средство синдикалне борбе и као такав није популаран. Нико не воли штрајк: ни запослени, ни послодавци. Али ако су се исцрпле све друге могућности, штрајк мора да има своје оправдање, своје циљеве и своју доследност. Као такав, он има свој почетак и свој крај. Није добро кад штрајк дуго траје. Али, у пракси се често појаве и они који су поткупљиви и који издају и обезвреде циљеве синдикалне борбе.
Да ли социјални дијалог функционише у Београду?
Социјални дијалог у Београду функционише на нивоу само појединих грана и делатности, као што су: комунални систем, предшколско васпитање и образовање, култура, управа, правосуђе и друштвене организације, здравство итд. и резултат тога су потписани посебни колективни уговори за поједине делатности у култури, здравству, предшколском васпитању и образовању и комуналном систему, а Савез самосталних синдиката Београда ће и даље инсистирати на успостављању дијалога и у другим гранама и делатностима.Било је договора са неким службама и то је добар знак да има места, начина и могућности да социјални дијалог заживи у Београду. Са Градском скупштином и са секретаријатима смо потписали колективне уговоре у неким гранама и делатностима и веома смо заинтересовани за даљи развој и унапређење социјалног дијалога. То је најбољи начин да се успостави равнотежа у односима између државе, послодавца и синдиката као аутономних и равноправних партнера који креирају економску и социјалну политику. Њихова сарадња се одвија у усклађивању интереса и циљева о најзначајнијим питањима. Држава која не уважава социјалне партнере и дијалог и не ослања се на социјални мир не може рачунати на стабилан развој. Уосталом, усаглашени ставови у овим преговорима опредељују и ставове законодавца тако да законски текстови садрже равнотежу интереса. Искуства многих европских земаља показују да се и у условима највеће незапослености, масовних отпуштања радника и драстичног пада животног стандарда социјални мир може сачувати ако су социјални партнери спремни за сарадњу и тражење најповољнијих решења.
Пракса је показала да је Синдикат био најуспешнији у својој борби онда када је имао јасне циљеве и када је био јединствен. То је посебно важно данас када се зна да је социјални дијалог, бипартитни или трипартитни, најмоћније средство синдикалне борбе, а протести и штрајкови, традиционално синдикално оружје, остају као последњи вид борбе за заштиту елементарних права радника. Кад је у питању заштита на раду, разумљиво је да ће послодавац купити одређена средства заштите, али она морају да буду одговарајућа, комфорна и да пружају потпуну заштиту а не да раднику отежавају посао. Није свеједно какве ће рукавице, наочаре или неко друго средство личне заштите користити запослени, већ то мора да процени и одреди стручно лице које има потпун увид у све опасности и штетности на том радном месту. У многим предузећима имамо Савет за безбедност и здравље на раду, кога чине запослени, међу којима су и чланови синдиката, тако да је тај савет у могућности да прати правилну процену ризика и примену мера и средстава заштите у циљу свођења ризика на најмању могућу меру.
Сарадња са медицином рада је изузетно важна и здравље запослених се мора редовно контролисати и пратити. Ја сам из области рударства и добро ми је познато да многе опасне материје имају одложено дејство, тзв. кумулативно, па то своје опасно дејство покажу после дужег времена, понекад и после неколико година, па кад се догоди оно најгоре, људи обично кажу: не знам шта му би, он никада раније није био болестан.
Све земље у транзицији суочене су са новим технологијама које носе нове опасности и штетности којима су изложени запослени. Шта може Синдикат да учини на правилној процени ризика на радном месту и у радној околини у циљу побољшања безбедности и здравља на раду?
Синдикат је дао значајан допринос приликом доношења Закона о безбедности и здрављу на раду и подзаконских прописа, нарочито у области процене ризика на радном месту и у радној околини. То је, у ствари, наставак синдикалне борбе за боље услове рада. Неспорна је чињеница да свака људска активност подразумева одређени ризик, али анализе акцидентних ситуација са лакшим или тежим повредама на радном месту указују да се ризик може знатно умањити и контролисати, што значи управљати ризиком. Зато ми сматрамо да је Акт о процени ризика велики корак на унапређивању безбедности и здравља на раду.
Ми смо се посебно залагали да у сваком предузећу или установи, где има више од десет запослених, постоји стручно лице за безбедност и здравље на раду јер сматрамо да је веома важно да те послове воде стручни људи, факултетски образовани, дакле, најмање ранга инжењера. У прилог томе иде и чињеница да смо међу првима у Европи основали факултете за заштиту на раду. Ми ћемо инсистирати преко Владе и надлежних министарстава да се институтима и факултетима заштите на раду посвети посебна пажња, јер то је у интересу безбедног рада запослених, односно, чланова синдиката.
Поред заштите материјалног и социјалног положаја запослених, можемо рећи да је и заштита на раду један од наших приоритетних циљева.
Добро је што постоји тако добар стручни часопис „Заштита у пракси“ и он би морао да буде присутан у свим предузећима и установама и доступан бар стручњацима који се професионално баве пословима безбедности и здравља на раду. Мислим да је веома добро што се користе искуства из праксе да се такви или слични акциденти више никада не понове. Без обзира што су лица за безбедност и здравље на раду стручни људи, знање се мора увек дограђивати и проширивати новим научним сазнањима и новим искуствима, поготову у земљама у транзицији где су врло често присутне и старе технологије са застарелим средствима рада, али и нове технологије које најчешће носе нове опасности и штетности. „Заштита у пракси“ је добар извор стручних знања која су неопходна, пре свега, лицима која воде те послове, али и послодавцима и члановима синдиката, односно, свима запосленима.
Која је улога Социјално-економског савета?
Социјално-економски савет на нивоу Београда је заживео и већ имамо прве контакте. Савет има представнике Савеза самосталних синдиката Београда, представнике синдиката Независност, представнике Удружења послодаваца и, нормално, представнике Скупштине Града. Представници Привредне коморе Београда су такође заинтересовани да уђу у Социјално-економски савет као социјални партнер, тако да већ постоје реални услови да се решавају многи проблеми који су карактеристични за Београд, а посебно материјално-социјални положај грађана. То подразумева социјални део, затим здравствени, образовни, комунални део, а сигурно ће значајно место имати и безбедност и здравље на раду. На челу Савета је господин Борко Милосављевић, заменик градоначелника, а господин Александар Пејовић је секретар Социјално-економског савета.
Какве су могућности да и код нас заживи Савет запослених, с обзиром да је он веома значајан у ЕУ у остваривању социјалног дијалога?
Савет запослених, који у Европској унији функционише и има велики значај, мораће и код нас да се успостави јер ће то бити и један од важних услова за улазак у Европску унију. Већ се ради на изради Закона и ми смо веома заинтересовани да Савет запослених ради. Постојале су неке сумње да ће он бити конкуренција синдикату, али ми не мислимо тако јер је опште познато да су нам циљеви исти. Ми верујемо да ће се на тај начин само појачати средства синдикалне борбе, јер и чланови Синдиката су запослени којима је у интересу развијање колективног преговарања, унапређивање безбедности и здравља на раду, а све то води унапређивању производње, побољшање материјалног положаја запослених и, на крају, повећање профита послодавцу. Од колективног преговарања нико нема штету, а од успешног колективног преговарања сви су на добитку. Увек је тако било: побољшање услова рада значи и побољшање и повећање производње.
Где су наши данашњи пензионери погрешили кад су били у пуној радној снази, па данас са малом пензијом морају да издржавају своју незапослену децу и своје унуке?
Моје је мишљење да је Закон о својинској трансформацији из деведесетих година био много бољи од овог из двехиљадите. Сва предузећа која су се трансформисала до 2000-те године и данас живе и производе, а она која су после тога трансформисана данас су у стечају или су у корову. Па и ових 500 предузећа која су под бригом државе су у незавидном положају јер ће и њихова судбина бити затварање. Нормално да део те кривице сноси и синдикат јер смо прихватили тај закон скоро на невиђено. Ту су и данашњи пензионери погрешили што су онда прихватили такав закон. И многе друге земље су осетиле тежину транзиције, али наша транзиција много дуго траје и то није добро.
Да ли је таква будућност и данашњих запослених?
Наш највећи проблем данас је одлазак младих стручњака у иностранство. Ако то не зауставимо, вероватно ће таква ситуација чекати и будуће пензионере. По сваку цену треба задржати нашу децу коју смо школовали јер једино они могу да допринесу да се из ове кризе изађе. Сви смо поносни кад видимо наше младе како на различитим светским такмичењима из различитих научних и спортских дисциплина освајају највиша места, а сутра кад треба да се запосле у нашој земљи, они купују карту за иностранство у једном правцу. То је ненадокнадив губитак и морамо све да учинимо да ти млади стручњаци граде нашу будућност.
Стручњаци кажу да је улагање у заштиту на раду паметна инвестиција, а послодавци кажу да је то трошак. Како убедити послодавце да верују науци?
Тачно је да је улагање у безбедност и здравље на раду паметна инвестиција, а то што неки послодавци сматрају да је трошак, то је варка. То је по оном принципу да данас уштедиш мало, али због тога сутра изгубиш много више. У развијеним земљама пракса је то потврдила много пута, па је данас незамисливо да се неко појави на градилишту, или у ливници, или у било ком производном погону, без одговарајућих средстава личне заштите без обзира да ли је у питању запослени, инспектор, новинар или пословни пријатељ. Код нас је таква пракса у успону и то је добро.
Да ли су услови деловања Синдиката у јавним и приватним предузећима бар приближно једнаки и у чему је разлика?
Нису ни приближно једнаки. Синдикат је радничка организација са веома дугом традицијом и код нас и у свету и његова основна улога је заштита елементарних права радника. Међутим, код нас већина приватника не жели да чује ни С од синдиката. С друге стране, страни партнери у нашој земљи уопште не праве никакав проблем око тога, јер они имају искуства и око рада синдиката, и око колективног преговарања и колективних уговора и то је једно позитивно искуство из њихове земље, где свако зна да синдикат није њихов противник, већ партнер који доприноси бољој социјалној клими, па самим тим и бољој производњи. Код њих су синдикализам, социјални дијалог, колективни уговор итд. демократске тековине које су у интересу свих радних људи и грађана.
ФОНД ЗАШТИТЕ
Главни и одговорни уредник стручног часописа „Заштита у пракси“ Раде Марковић предложио је Председништву Савеза самосталних синдиката Београда да се на нивоу Републике Србије оснује Фонд заштите који би се финансирао из одређене доплатне поштанске маркице и донација. Фонд би имао своје председништво и нормативна акта, а основни циљ би био стручно усавршавање из области безбедности и здравља на раду за лица која организују рад на пословима са високим ризиком, затим за помоћ и лечење људи који су оболели или су повређени на радном месту.
Идеја је прихваћена, а њена реализација би значила још један велики корак ка хуманизацији рада, унапређивање безбедности и здравља на раду и заштитa елементарних права радника.