Да ли је јавни сектор у Србији предимензиониран?
У актуелној економској дебати преовладава предпоставка да је јавни сектор у Србији предимензиониран а јавна потрошња превисока. Међутим, анализа показује да је величина  јавног сектора мерена бројем запослених у њему у односу на број становника  или пак  учешћем  јавне потрошње у домаћем  БДП испод просека у односу  на регионалне  или европске стандарде. Са овим  у вези  поставља се питање оправданости предложених политика  које циљају  на рационализацију (отпуштање) запослених у јавним службама. Управо овим важним питањима бавио се скуп  у оквиру пројекта Форум прогресивна економија  у организацији Савеза самосталних синдиката Београда и Friedrich Ebert Stiftung.

Томислав Бановић – председник Савеза самосталних синдиката Београда, отварајући ову дебату  је истакао   да Савез самосталних синдиката Београда прати и анализира сва дешавања која имају утицај  на запослене  и друштво у целини.  Овога пута, акценат је стављен на област која има најјачи утицај на запослене, али и све грађане у Србији –    прогресивну економију.
Изказао је  забринутост  оним што негативна страна прогресивне економије доноси. То су радикални захтеви за измену монетарне и фискалне политике коју извршна власт  изложена сталним спољним притисцима  (ммф-ом, светском  банком,америчком комором,фискалним саветом)  креира и у виду предлога закона  даје на усвајање  законодавној власти.

Борба синдиката  није усмерена против нужних реформи , али јесте против аутократског понашања државе и управо  из тих разлога Синдикат свом чланству пружа потребна знања да би боље и брже  уочило негативне стране појединих закона  и одлучније се супродставило њиховом доношењу у периоду прогресивне економије.

Панелисти  у  овој дебати били су:
Горан Николић, виши истраживач, Институт за европске студије, Београд
„Јавни сектор у Србији у регионалном и европском контексту: компаративна анализа?“
Иван  Николић,  директор за научно – истраживачки развој, Економски Институт, Београд
„Изазови у финансирању здравствене заштите“
Божо Драшковић, научни сарадник, Институт  економских наука, Београд
„Улога јавног сектора у околностима економске кризе у Србији“
Јуриј Бајец, Економски Факултет, Београд
„Реформе јавног сектора ВС мере фискалне консолидације“
Марко Маловић, Институт економских наука, Београд
„Постоји ли међузависност величине јавног сектора и привредних перформанси?“
Драган Тодоровић, потпредседник Већа ССС Београда
„Рационализација у јавном сектору, Стратегија Владе или изнуђена мера под притиском ММФ-а?

У свом излагању потпредсседник Већа ССС Београда  је истакао:
Оно што нас интересује и што бисмо хтели да знамо је, КАКВА ЈЕ ТО СТРАТЕГИЈА ВЛАДЕ, које су то фазе кроз које ћемо проћи, са каквим ефектима и који је коначни  резултат који је Влада пројектовала?
На жалост, одговори на ово наше питање су флоскуле: ефикаснији јавни сектор, биће нам боље када уђемо у ЕУ,  имаћемо веће плате за коју годину...

Намећу се нека логична питања, када је Влада, којим документима,којом анализом, утврдила колико у јавном сектору има вишка запослених?
Ако узмемо параметре из ЕУ и нашег окружења онда ћемо доћи до закључака да већи део нашег јавног сектора није предимензиониран, јер по тим стандардима ми имамо и мање запослених у односу на земље ЕУ и окружење. Број запослених у општој држави на 100 становника није велики колико је производни капацитет нашег друштва недовољан да то подржи.
Заправо ми и немамо никакав план реформе Јавног сектора по коме треба да дођемо до оптималног броја радника на основу реалних показатеља.
Изгледа да је овде предност добила једна друга врста анализе коју је направио ММФ, колико то ми имамо пара, како ће се кретати раст БДП, како ће се кретати наша економија, и да је та анализа показала да мора да се смањује број запослених, како би држава могла да сервисира своје обавезе према међународним кредиторима.
А какав ће квалитет и ефикасност тако рационализованог  јавног сектора бити, то изгледа и није најбитније, није смисао ове рационализације.
Другим речима, власт која нема решење за високу стопу незапослености, слабу економију, неможе да повећа БДП, решила је да друштво саобрази према својој немоћи.
Овако спроведена реформа сигурно као један од резултата имаће негативан ефекат на доступност  јавних услуга грађанима и квалитет истих. Такође, због свега наведеног постоји реална опасност да овако спроведена реформа може угрозити спровођење свих осталих реформи, да на крају платимо превелику цену Споразума Владе Србије и ММФ-а да се смање расходи за запослене у јавном сектору са 11,8% БДП у 2014. г. на 8,3% на крају 2017.године.
Ово сигурно није мера која ће довести до веће стопе економског раста, смањене стопе незапослености нити смањењу јавног дуга што суштински јесу рак ране српске економије.
Бојим се да је ово само једна „прерасподела“ новца, вешто упакована од стране ММФ,  и да ће ова „уштеда“ у јавном сектору омогућити да нас ММФ задужи новим  кредитима које ће држава Србија плаћати на рачун уштеда у јавном сектору.
Примарни циљ није ефикаснији и квалитетнији јавни сектор, јер онда бисмо кренули од службе до службе и установили оптимални број запослених потребан за ефикасан и квалитетан рад, али то сигурно није број који би задовољио ММФ.
Случајно или намерно, неко је промашио тему са овом рационализацијом, у ову  рационализацију се ушло погрешно, дакле не бавимо се рационализацијом ради бољег, успешнијег и ефикаснијег рада тих служби него да бисмо испунили захтеве ММФ-а и на крају добили статистички потребан резултат.
Није се пошло од потреба посла него од количине пара које треба смањити у укупној маси да би се приказале уштеде ММФ-у.