Осим Закона о Социјално-економском савету, још неколико прописа морало би да се измени. Иницијатива Синдиката би могла да заживи у најбољем случају — 2023. године.
Савез самосталних синдиката Београда покренуо је иницијативу да „минималац” буде виши у главном граду у односу на просечну минималну зараду у држави. Уколико надлежни уопште прихвате ову иницијативу, први корак је измена неколико закона на основу којих се одређује минимална цена рада у Србији.
Недавно је Стартит Дневник писао о позитивним и негативним аспектима постојања „концепта минималца” и о томе каква је пракса у појединим држава. Михаило Гајић из ЛИБЕК-а изјавио је раније да би можда било добро да минималац не буде јединствен на нивоу државе, већ да се одреди различито за Београд, Војводину, Шумадију, јужну Србију…
Процена синдиката је да у овом тренутку у Београду минималну зараду прима 120.000 радника. Постоји значајна разлика између минималне потрошачке корпе у главном граду где је њена вредност 44.403 динара и просека на нивоу државе — 38.171 динар.
У Србији још увек не постоји могућност да локални социјално-економски савети предлажу и договарају минималац на нивоу локалне самоуправе.
„Уколико већ толико причамо о децентрализацији, наш став је да је ово једно од питања које треба решити. Ако нека локална самоуправа има веће могућности, ако су већи трошкови у граду, онда би оне (локалне самоуправе) морале да имају могућност да ту специфичност искажу и кроз своја акта”, изјавио је председник Савеза самосталних синдиката Београда (СССБ) Драган Тодоровић.
Тодоровић за Стартит Дневник објашњава да би сигурно морало да дође до измене законских прописа, али да је прва идеја Синдиката била да виде какву ће реакцију изазвати код представника власти и послодаваца на нивоу Београда.
„Следећи корак је да упутимо иницијативу Социјално-економском савету у којем седе представници Владе, репрезентативних синдиката, Уније послодаваца, и надлежног Министарства рада. Осим Закона о Социјално-економском савету, вероватно ће још неки прописи морати да предвиде ту могућност”, напомиње Тодоровић.
Као најидеалнију прогнозу када би ова иницијатива могла да резултира променама у прописима, Тодоровић спомиње 2023. годину. Након покретања иницијативе, СССБ мора да пошаље дописе на које надлежни, каже, треба да реагују. Тек уколико иницијатива прође, може се разматрати питање које све законе треба мењати.
Тодоровић додаје да је потребно анализирати економске ефекте иницијативе, колико би предлог Синдиката коштао привреду Београда и како би утицао на остале регионе у држави.
„Наша идеја не подразумева да се по сваку цену нешто деси. Није нам циљ да дође до отпуштања људи или нечега сличног”, наглашава Тодоровић.
Саговорник Стартит Дневника каже да је свестан реакција које ће предлог изазвати у другим градовима у Србији. Упозорава на могућу „замену теза” у јавности, а коју, како каже, очекује. Тврди да њихова иницијатива не значи да „сви треба да дођу у Београд”, већ да људи у Београд свакако већ долазе због тога што је у главном грдау просечна цена рада већа од просечне плате у остатку земље.
У државама попут Данске, Шведске и Италије уопште не постоји минимална цена рада. Тамо постоје две врсте преговарања: на компанијском и на гранском нивоу. Тодоровић скреће пажњу да се у Србији преговара о цени рада само на гранском нивоу а да је тај облик дијалога развијенији у јавном сектору него у приватном.
Намера државе је била да до 2021. године минимална зарада буде изједначена са вредношћу потрошачке корпе па ће синдикати, кажу, наставити да инсистирају да надлежни испуне обећање које су дали грађанима.