Драге колегинице, драге колеге, уважени гости, сматрам за особиту част, што ми је пала у дужност, да вас, у име управе Радничког Савеза, поздравим са добро нам дошли, започео је Лука Павићевић рад првог Конгреса Радничког савеза.
Ја могу само да додам, хвала вам што сте данас овде, у великој дворани Дома синдиката, на Академији поводом 120 година од тог првог Конгреса; на обележавању великог јубилеја – 120 година постојања и рада СССС.
Почетком прошлог века, у време када је настао Раднички савез, наднице су биле мале, радно време и експлоатација радника неограничени.
Из предконгресног саопштења 1903 године, знамо какве су биле друштвене и економске прилике у Србији, у то време – цитирам: „док је Србија за непуних 50 година направила дуга од пет стотина милиона динара, док је од тог новца плаћала небројене лиферанте, док су ови, са своје стране у скупштини одобравали огромне буџете на војску и војне потребе, јер им је тим путем капало по мало народних пара у дубоке џепове, док су народни оци обећавали дукат и цванцик, а уствари све више трпали на народна леђа, дотле се наш народ под толиким теретом повијао, клецао, посртао, пропадао, дотле је наш сељак остајао без земље, а наш занатлија без имања и алата, дотле се по који фабрички димњак подизао, да објави ново доба у животу наше отаџбине….Србија, у тежњи да постане културна земља, правила је издатке који су превазилазили њену снагу, а терет је падао на народ“- завршен цитат.
Радници се почињу издвајати као засебан друштвени ред, као посебна класа, од 1890 године, а већ од 1894 почиње се славити Први мај.
Млади раднички покрет нагло се развијао, и преко сваког очекивања, тако да је било неопходно дати му једну организацију која би обухватила све, која би свима давала подстицаја за рад, и цео рад чинила једноставним.

У Раднички савез ушли су раднички синдикати, којима је циљ био уређивање радних односа, помоћ члановима у штрајковима, у немању рада, задруге за узајамну помоћ у болести, смрти, несрећним случајевима и старости, произвођачке и потрошачке задруге.
Под притиском организованих радника, зачет је и социјални дијалог. Послодавци, власници малих и великих мануфактура, занатских радионица и фабрика, под притиском организованих радничких побуна и штрајкова, пристајали су на неке уступке и разговоре са радницима. И опет, ово је постајала пракса само тамо где су се радници удружили и формирали синдикат.
Јер, како је и тада било очигледно, „неорганизовани радници трпе најгору експлоатацију, те да су организовани радници, после дугих и тешких борби, успели да, у понеким занатима, скрате радно време и увећају наднице.
Наднице су наши преци називали „гладним надницама“ јер су биле у нескладу са ценама животних намирница и постале неподношљиве за раднике.
Како је данас?
Иако су номинално повећане и плате и минимална зарада, цене основних животних намирница су битно порасле, више него што је објављена званична инфлација, па стандард пада.
Минимална зарада не покрива трошкове минималне корпе, чији садржај нећу коментарисати, изузев да цео њен месечни садржај може да стане у једну торбу. Просечна зарада такође не покрива трошкове просечне корпе.
Поставља се питање зашто само ми, у читавој Европи, имамо две потрошачке корпе, минималну и просечну, зашто правимо толику разлику међу радницима? Зашто је процењено да је некима довољна минимална, а некима је потребна просечна корпа, ако знамо да ни једна ни друга нису довољне?
Незадовољство због бесомучног израбљивања и експлоатације изазивало је радничке штрајкове који су започели још 1901 године – па су штрајковали типографи, књиговесци, радници у војној шивари, циглари, бербери, али су ти штрајкови, зато што су били неорганизовани, завршили неуспехом.
Као први и најглавнији услов за успех једног штрајка, тумачили су наши преци, је, цитирам, да господар не може наћи друге раднике, не само у дотичној вароши, већ и у суседним, затим у целој земљи, па чак ни у иностранству. Зато је неопходно да радници буду добро организовани у целој земљи, а и да ступе у везу са иностраним организацијама. И тада је препознат значај солидарности али и међународне сарадње.
Данас, поред радника који се добровољно удружују и формирају синдикате, имамо својеврстан феномен: синдикате, уз уцене и претње, формирају директори и политичке партије. Имамо и примере бивших министара рада који формирају синдикате и врше притисак на запослене да се у њих укључе. Све ово са једним циљем, да се разбије јединство радника и постојећи синдикати, да се све њихове акције и активности, сви њихови захтеви и залагања обесмисле.
У свим својим борбама имали су радници против себе савезнике: полицију и предузетнике, буржоаске партије и ЖУТУ ШТАМПУ. Али и власти које увек стоје уз предузетнике, а против радника“.
Већ 1907. године синдикати су морали да бране радне услове и права задобивена у ранијим борбама, али не зато што су она била задовољавајућа, већ зато што су значила напредак у односу на претходне.
То је лекција коју смо и ми научили, морамо се најпре изборити за очување достигнутих права, и борба мора бити свакодневна, будност, солидарност и благовремено реаговање императив.
Синдикалном покрету у Србији, ни тада, као ни данас, нису правила сметње ни верска, ни национална ни политичка поцепаност. Цитираћу вам део основних начела Статута СССС: запослени се добровољно и слободно учлањују у самосталне синдикате Србије без обзира на националну, верску, полну, политичку и другу припадност.
Дакле, од оснивања до данас, ми остајемо верни принципима демократије, једнаких права за све, равноправности и велики борац против било каквог облика дискриминације, што доказујемо у свим нашим активностима.
Због велике незапослености, изазване кризом и материјалном бедом радништва, из Србије се, тих година, исељавала радна снага, и то већином технички обучени радници: бравари, столари, кројачи. Или како стоји у извештају „Србија лиферује Европи радну снагу за радно тржиште“ – завршен цитат.
Да ли и сада лиферујемо радну снагу?
Наши радници, млади, образовани, стручњаци и мајстори ко год може, одлазе из земље.
По проценама ОЕЦД-а, последњих деценија из Србије у земље ОЕЦД-а, годишње легално емигрира и до 50.000 људи.
Понављам апел који смо већ упутили: да плате устану, а млади остану, да добију шансу да раде, зарађују, напредују. Да своју будућност виде у својој земљи.
Најновија мода је увоз страних радника који раде по 12 и више сати за зараду мању од минималне. Отпуштају се наши радници који су у фирмама годинама радили. То се драги моји увек и сада зове социјални дампинг. Да ли заиста постајемо земља рај за стране послодавце, и пакао за рад и раднике, било да су странци или домаћи. Да ли се манипулисањем бројем оних који одлазе, прави алиби, за замене наших радника страним радницима, који мање коштају? Уверен сам да сте чули за пример 40 радника, чланова нашег синдиката из сектора угоститељства и туризма, који су добили отказ и истог дана су замењени радницима увезеним из Азије?
И нико не брине што наши људи одлазе, боља алтернатива је јефтина радна снага која се увози, јер профит је једино важан, основна брига послодаваца је како га вишеструко повећавати, како уштедети на раднику и увећати личне банковне рачуне.
Још једна илустрација стања на почетку 20. века. 1901 године, значи пре удруживања у Радничи савез, препознат је проблем који је, и данас, на жалост актуелан. Наиме, у Радничком листу, који је због тога и забрањен, објављен је текст под називом „Индустријско месо“, у коме је писало о несрећним случајевима који су погађали раднике у „тадањим“ фабрикама у Србији, па је лист тражио законску заштиту живота и здравља за раднике.
Сада имамо закон о безбедности и здрављу на раду, али на радном месту у просеку годишње смртно страда више од 50 радника, тешко повређених је око 3,5 хиљаде.
Драге колегинице и колеге, поштовани гости,
Са сваким законом наша су права мања, све је више послодаваца који користе или злоупотребљавају флексибилне облике рада. Све је више послодаваца који годинама уназад исплаћују минималну зараду као редовну зараду, упркос законском ограничењу.
Уз то, да би се повећала минимална зарада, послодавци добијају повластице, па су тако умањени или укинути поједини доприноси, који су ишли на терет послодавца, а сваке године се повећава и неопорезиви део зараде.
У преговорима око минималне зараде не поштују се параметри за утврђивање висине минималца, који су, при томе, јасно дефинисани у Закону о раду. Па зар управо Влада није та која својим примером, мора да покаже или инсистира на доследном поштовању закона?
Иако на захтев за повећање минималне зараде незадовољно реагују, у овим повећањима послодавци добијају највећи део колача, а не радници.
Прековремени рад, углавном неплаћен и углавном један од главних разлога за несреће на радном месту, постаје правило, а не изузетак, па све чешће добијамо информације о непоштовању радног времена.
Социјални дијалог сматрали смо великим достигнућем и често говорили да он нема алтернативу. А он је само слатки отров за синдикате, јер, иако седимо заједно за столом и преговарамо, решења и резултата нема.
Послодавци манипулишу у преговорима о колективним уговорима, условљавају потписивање уговора скраћењем рока важења, и садржајем уговора. Тиме се мења суштина колективног преговарања и колективних уговора. Дакле, и поред такозваног социјалног дијалога, ми немамо колективне уговоре у реалном сектору. Истина, и законом предвиђен услов за њихово важење је недостижан.
Многе колеге су данас, на свечаној академији, желеле да се обрате и говоре управо на ову тему, јер, на жалост, апеле и захтеве да се започне колективно преговарање, и потпишу уговори на нивоу грана у реалном сектору, нико не чује.
Други социјални партнер, Влада, све чешће игнорише социјалне партнере приликом израде нових, и измена и допуна постојећих закона. Где се и како се пишу не знамо, само је јасно да у томе не учествујемо, да се наше сугестије не уважавају. Најновији пример је закон о запошљавању странаца, у чијој изради нисмо учествовали, а лицемерно је што се од нас тражи мишљење које је по правилу необавезујуће.
Чини ми се да се понекад заборавља, а ми на то морамо подсећати, да су рад и радник они који стварају профит, од чијег рада живе послодавци и држава, да су радници они који креирају и граде будућност.
Цитираћу овде наше колеге из америчког синдиката: Елон Маск не прави аутомобиле, Џеф Безос не испоручује пакете у Амазону, Хауард Шулц не прави напитке у Старбаксу. Богати не праве вредност, радници је праве!
Све напред речено не разликује се пуно од ситуације на почетку 20. века. Исте борбе и проблеми, исти захтеви.
Оно што изазива забринутост, је неизвесна и непозната будућност рада и радних односа.
Технолошке промене у процесу глобалне дигитализације довеле су до крупних друштвених промена.
Забрињава брзина промена у начину производње, начину управљања, размишљања и руковођења. Забрињава и чињеница да традиционална радна места брзо нестају, па се смањује и потреба за људским радом, јер роботи полако преузимају рад.
Комуникација се данас обавља у виртуелној сфери, радни задаци, али и откази се дају електронском поштом, ствара се све већи јаз и неравнотежа између мале групе добитника и огромне већине губитника. Могућност надзора, сталне контроле и злоупотреба су велике.
За разлику од наших предака, суочени смо са бројним питањима на које још тражимо одговоре. Како организовати запослене који су физички одвојени и често не знају једни за друге?
Која је будућност роботизоване производње у свету у коме већина може да изгуби право на рад (и приход), а мањина приграби све?
Тај процес је толико брз да нисам сигуран колико га уопште можемо пратити.
Истина, бојкот неће успорити те процесе, па се морамо прилагођавати и као појединци и као организације и као друштво.
Не постоје готови одговори, али од синдиката захтевају да почне да размишља и делује на нови начин.
Поштовани,
Историја синдикалног организовања је истовремено и историја привредног и друштвеног развоја Србије. Јер, синдикалне организације су се и појавиле са убрзанијим привредним развојем, са развојем индустрије и занатства у Србији, новим индустријским и друштвеним односима и то као организације које покрећу акције и штите своје чланове.
Златно доба за раднике биле су 60-те и 70-те године прошлог века, када је, после убрзане послератне изградње и обнове земље, ниво радничких права био висок, када је стандард био задовољавајући, радно време 8 сати, када се бринуло о одмору и рекреацији радника.
Док су наши преци, корак по корак освајали права, некад је утисак да ми, у 21.веку, идемо уназад, да права губимо свакога дана, са сваком изменом или допуном закона.
Питање је, истина, колико би тек била смањена, да није било синдиката и наше борбе. Ми смо успели да сачувамо многе који су неоправдано остајали без посла, да закључимо доста добрих колективних уговора код послодаваца, да скренемо пажњу на недостатке у систему заштите на раду, да наметнемо нека боља решења у појединим законима, да се изборимо за боље услове рада у неким предузећима, да скренемо пажњу јавности и инспекције рада на бројна кршења закона и права. Иако нисмо задовољни, минимална зарада расте сваке године и та борба се наставља.
На доњем делу постера који је урађен за данашњу Академију је, ситним словима, ископиран, одговор који је вештачка интелигенција дала на питање о будућности радничких права у Србији.
Ја ћу вам цитирати део: …..могуће је да ће технолошки развој и аутоматизација довести до даљег смањења радних места и повећања незапослености…то би могло да доведе до слабијег положаја радника на тржишту рада и смањења права. Ипак, како би се радничка права побољшала у будућности, неопходно је да постоји снажна активистичка заједница која се бори за права радника, као и да постоје одговарајући закони и прописи који штите раднике од злостављања и дискриминације….
Дакле, од почетка синдикалног организовања, па до данас, али и убудуће, када роботи постану део сваког радног процеса, порука је иста и јасна, за успех је неопходна снага, а за снагу удруживање, организовање, солидарност.
И то је порука коју радницима морамо свакодневно слати, али и порука коју млади морају да чују и усвоје, како би наставили, овај, једини пут ка достојанству рада и достојанственом животу радника.
Драги пријатељи,
Поносни смо на чињеницу да трајемо више од једног века, да се и даље са несмањеним ентузијазмом боримо за раднике, њихова права и бољи живот.
Поносни смо на чињеницу да се, те далеке 1903 године и Раднички савез Србије прикључио Међународном синдикалном савезу, што значи, да смо међу првим националним синдикатима, који су препознали значај шире солидарности и сарадње радничке класе.
Једна од првих активности младог синдикалног покрета у Србији, у оквиру међународног савеза, била је упућивање 20 франака радницима који су били у локауту у Холандији, као израз међународне солидарности.
Поносни смо и на чињеницу да, упркос огромним променама у економској, политичкој и друштвеној сфери, начину рада и процесу производње, успевамо да се прилагођавамо, да препознајемо другачије изазове, нове потребе света рада, да се припремимо за јаче ударе на права и џепове радника.
По удруживању у Раднички савез, вођена је статистика која показује да је број штрајкова растао од 37 штрајкова 1905 године, до 75 у 1911 години и даље. Све већи број успешно окончаних штрајкова организованих радника доказује још једну чињеницу, да радници не смеју да ћуте, да је неопходно да се њихов глас чује, да буду јединствени и солидарни, организовани, јер то је једина шанса за успех.
Драге моје колегинице и колеге, ми смо, верујући у дијалог, отупели оштрицу синдикалне борбе. А радници чекају нова, боља решења, достојанствен рад и пристојне зараде.
Зато се систем социјалног дијалога мора хитно мењати, синдикати морају постати равноправан партнер чије се мишљење и захтеви поштују. У противном, ми морамо мењати свој метод синдикалне борбе.
То је и порука коју нам симболично шаље слоган данашње академије, прошлост је путоказ, будућност је пут.
Свој поздрав на првом и оснивачком конгресу Радничког савеза председник Лука Павићевић је завршио речима „кличем, живела организација свесних радника“. Дозволите ми да и ја, своје обраћање завршим поздравом првог председника Радничког Савеза Србије.
ЖИВЕО САВЕЗ САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ.
Хвала!